Pretraga

heading picture 1

Poslednje izložbe

Arhiva

2016

2015

2014

2013

2012

2011

2010

2009

2008

2007

2006

2005

Izložba Save Šumanovića

18.10 - 11.11.2005

Slikarstvo Save Šumanovića razvijalo se između dve njegove oprečne estetike, koje je sam formulisao - jednu na početku, a drugu na kraju svog stvaranja. U zagrebačkom "Književniku", 1924. godine, napisao je: "Mi ne slikamo crkve te nismo prisiljeni da uzimamo alegorije, mi ne pravimo historijske slike (to je bez smisla jer kinematograf dade puno savršeniju rekonstrukciju prošlosti), ne slikamo mope u buri (kino dade i pokret), ne imitiramo ničiji odraz (fotografska leća i svetlo to čine puno egzaktnije), već slikamo našu slikarsku predožbu sveta, tj. mi pokušavamo stvarati novi svet u granicama našeg platna, koje ima tek toliko veze ca vanjskim što ga je pravio čovek i što je primenio u svojoj slici one zakone koji su i u kosmosu". A u predgovoru svoga kataloga izložbe u Beogradu 1939, koji sadrži najpotresnije ispovesti koje je jedan naš znamenit čovek zapisao - dakle, posle petnaest godina, gorak, skrušen, Šumanović je pisao da slika "ono što vidi tako kako svako vidi" i unosi u svoj rad "ono što smatra najvažnijim u slikarstvu, ali bez napadne vidljivosti", ili kako reče pomirljivo - "ni levčarski ni akademski". Ova dva zapisa predstavljaju rezimea dveju njegovih estetika u koje je strasno verovao. Ali verujući u drugu, morao je izdati prvu: one se međusobno isključuju. Poređane jedna do druge, ovako eksplicitno, one ukazuju na Savin poraz. Početkom dvadesetih godina želeo je da stvori umetničko delo kao novu realnost, po zakonima koji su u kosmosu: da svoje platna organizuje slobodno, bez neposrednog ugledanja na spoljni svet. A završio je potpunom pokornošću pred njim. Zvučala je odista u njegovim ranijim delima, u Umetniku u ateljeu, na primer, gorda teza da se umetnik preobrazi, revolucioniše, odvoji od diktata viđenog i svede na svet vlastitih dimenzija, na slobodan kreativan akt. Pa je plamsala u njemu, kao u Pijanoj lađi, velika strast i težnja ka monumentalnom i snazi, ka silnom ritmu velikih energija i pokreta. Pa se onda ta strast stišala, probijajući kroz pokožicu njegovih pariskih predela i aktova kao zagonetna melanholija, kao tajanstvo i poezija realnog. Zatim se, stišavajući se, umrtvila, i više se sastojala u sećanju na negdašnju strast nero u stvarnom osećanju sebe came, što je u mnogome otkrio ciklus Šidskih kupačica.